∞
О, лозо племенита
српских светих владара,
ваш праунук се пита:
– Где неста слава стара!?
Прадедови сте давни
свој српској данашњој деци:
цареви, краљеви славни,
патријарси и свеци!
Колико људи има
на целој овој планети
претке међ’ царевима,
да су му преци свети…!?
∞
Ко год да телефон некада користи,
кад неког рођака, или друга зове,
да ли за Пупина зна, можда, тај исти
и за Пупинове зна ли калемове,
јер да своје знање о тим калемима
Пупин нам није, као изум, дао,
за овај телефон, какав данас знамо,
свет би засигурно још дуго чекао.
Из Идвора родом и од наших гена,
осим телефона, унапреди много
на пољу радија и пољу рентгена,
оно што пре њега нико није мог’о.
∞
К’о дете толико болестан беше,
чак и да иде у школу,
али године чудо донеше
и крај дође болу.
А онда, крену, к’о у трансу,
на науку се баци.
Доживи праву ренесансу.
Иза сви осташе ђаци…
Али му ни то не би доста,
већ поче да одмиче…
За непознатим трагач поста
и поче знања да стиче.
∞
Ја имам визију нове Србије,
са оном славом из старије’ дана,
гдје ни један човјек заборављен није,
гдје су дјеца безбрижна, срећна, насмијана…
Ја већ јасно видим, да се из сна буде
уснули: храброст, правда и поштење.
Видим да старе и безвољне људе
смјењује, свијетло, ново покољење.
Видим како стид се међу људе враћа,
доносећи са собом понос, поштовање…,
како сваки човјек усправно корача,
како је преваре и биједе све мање,
∞
Славни генерали из целога света,
победници ратни, и наши и страни,
највиших чинова, златних еполета,
орденима бројним, сјајним, овенчани,
свесни величине и важности своје:
Коме се то они, нескривено, диве
и пред ким то тако с поштовањем стоје!?
– Пред женом из земље где хероји живе!
Ко ли је та жена неугледног лика?
Од куд јој на прсима то ордење сјајно?
…Ал’, чим јој се даје пажња оволика,
не може никако да буде случајно…
∞
Ви само идите, ја овде остајем,
биле су речи Ћирковић Милоша,
спреман сам да главу за Косово дајем,
бранићу га, док ме има, од олоша.
Ову су ми земљу оставили преци,
ову кућу овде остави ми деда…
Ти иди, спаси се, на време утеци,
ал’ мени се моје оставити не да…
Неће некажњено ово да скрнави
људски отпад, накот, најнижега соја.
Биће жртва свецу мом и мојој слави,
кад напусте прљава зверска легла своја
∞
Неретљани, ви сте некад сила били,
док сте били Јужних Срба морнарица.
Од кад су вас вјерама, туђим, раздијелили
једва да имате честитих дублица.
Изгубисте бродове, острва и море,
изгубисте слободу, част, храброст и име.
На вашем се мору туђе пјесме оре,
друге поздрављају осеке и плиме.
На старо јунаштво ништа ни не сјећа,
Неретванци сада другим се клањају.
Не гори на столу више славска свијећа,
дјеца српске претке више вам не знају.
∞
Он је пример Србина, по коме се равна,
који се призове кад подвига треба!
Због њега је српска прошлост тако славна,
јер он нас учи и данас, са неба.
Његов је подвиг пример жртве роду
и пример праве храбрости и части,
да могу и главе с рамена да оду,
ал’ љага на образ никад не сме пасти.
Да покаже ко је, од какве је крви,
Косовску битку, целу, обележи.
Остаде запамћен као витез први,
херој, чијем лику, сваки Србин тежи.
∞
Сјајна поетесо, бисеру свог рода,
што си уздизала Српство у песмама,
до висина самог небескога свода…
Примеру части, жено над женама.
К’о дијамант, међу гомилом камења,
к’о горда кнегиња, међу слушкињама,
идеал чедности, морала, поштења…
Таквих је одавно мало међу нама!
Пример беспрекорне, честите Српкиње,
из Косовског епа, сестре, праве жене…!,
ал’ се не бацају бисери пред свиње…
Премало је било умних, да те цене.
∞
Притисле мрачне катедрале Стрелу,
нема на Рујну кипа Световида…
Светиње наше сад су у пепелу,
а туђин своје грађевине зида.
Сјеверно Поморје поробљено лежи,
туђи језик зборе унуци хероја…
Никога да славне битке обиљежи,
светилишта, стара, прадједовска своја.
Не памте млади Ранићи, Љутићи…
претке што су понос цијелог Српства били.
Кад ће се из ропства, тешког, једном дићи
да би језик, име, слободу… вратили.