∞
Ово кроз мене зборе наши преци!
Свако од њих хоће да каже шта има…
Дао сам им тијело четири-пет мјесеци,
да се могу јавит’ својим унуцима.
Сањао сам био те старине часне
како хоће да се унуцима јаве,
али не к’о неке духове сабласне,
већ к’о забринуте, сједе, мудре главе.
Причали су са мном, к’о ја сада с вама,
и питали шта се то с нама дешава,
гледали су на нас с осјећајем срама,
јер с њима нестаде некадашња слава.
∞
Ја имам визију нове Србије,
са оном славом из старије’ дана,
гдје ни један човјек заборављен није,
гдје су дјеца безбрижна, срећна, насмијана…
Ја већ јасно видим, да се из сна буде
уснули: храброст, правда и поштење.
Видим да старе и безвољне људе
смјењује, свијетло, ново покољење.
Видим како стид се међу људе враћа,
доносећи са собом понос, поштовање…,
како сваки човјек усправно корача,
како је преваре и биједе све мање,
∞
Неретљани, ви сте некад сила били,
док сте били Јужних Срба морнарица.
Од кад су вас вјерама, туђим, раздијелили
једва да имате честитих дублица.
Изгубисте бродове, острва и море,
изгубисте слободу, част, храброст и име.
На вашем се мору туђе пјесме оре,
друге поздрављају осеке и плиме.
На старо јунаштво ништа ни не сјећа,
Неретванци сада другим се клањају.
Не гори на столу више славска свијећа,
дјеца српске претке више вам не знају.
∞
Притисле мрачне катедрале Стрелу,
нема на Рујну кипа Световида…
Светиње наше сад су у пепелу,
а туђин своје грађевине зида.
Сјеверно Поморје поробљено лежи,
туђи језик зборе унуци хероја…
Никога да славне битке обиљежи,
светилишта, стара, прадједовска своја.
Не памте млади Ранићи, Љутићи…
претке што су понос цијелог Српства били.
Кад ће се из ропства, тешког, једном дићи
да би језик, име, слободу… вратили.
∞
Ево прође дванаест-тринаест стољећа
како нас прилике браћо раставише,
али што је била удаљеност већа,
једни смо за другим чезнули све више.
Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,
пођосмо ка југу, из старога краја,
борит се на Сињем мору са туђином,
од тада нас душман са вама раздваја.
Наше двије гране, двије битке дуге:
ви бранисте сјевер, ми југ, стољећима…
Нисмо могли помоћи никад једни друге,
али, хвала Богу, ево, још нас има.
∞
Русијо, ти си још једина нада!
Очи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
једва се држимо још за твоје скуте.
Топи се морал из старије’ дана,
нестаје мудрости, негдашње, из глава,
дјеца нам бивају индоктринисана,
несвјесни, јадни, шта им се дешава.
Они осјећају да нешто не ваља,
ал’ не знају ко је за то кривац прави.
Што више науче, мудрост им је даља:
испиру им мозак на школској настави.
∞
Русија, нису то тек простране степе,
тундре и мора брезовине,
ни ријеке, величанствено лијепе,
попут: Волге, Оба и Двине…,
ни њено фасцинирајуће пространство,
од краја до краја свијета,
ни Москва, њено величанство,
ни пејзажи, какве нема планета…,
ни Урал, ни Бајкал, ни Сахалин…
Није то ни сјај Петрограда…
Не, то је Рус: мој брат, а њен син
– људи су њена слава и нада!
∞
Ја сам из оне земље, знате,
што свакој сили на путу стоји.
У њој се живот не цијени много,
у њој се славе само хероји.
То вам је она земља, ма знате,
што вијековима само страда.
Никад се неће опаметит’,
мисле да свијетом правда влада.
Ја сам из онога народа, знате,
што се никоме с пута не склања.
За њега нема већи ни јачи,
он се не плаши ратовања.
∞
Има једна земља, дивља и крвава,
у њој се рађају људи као вуци.
И у миру за бој, љут, су увијек спремни,
с ножем под јастуком, к’о некад хајдуци.
Не дирај их, би’ће срећни у свом миру
и неће их бити брига ни за кога,
ал’ такни их само, крви да окусе…
Тада за њих нема закона до Бога.
Довољно је само да крв намиришу
и одмах се буди нарав успавана.
Гени у бој зову, сјете се предака,
крви се морају напит’ од душмана…
∞
Данас, на крају Двадесетог вијека,
кад европске вјере скоро и да нема,
док цвјетају оне дошле из далека,
крсташки се поход на Србију спрема.
Посљедњи бастион старе традиције,
што је преостао послије свих диоба,
за опстанак наде, тешку битку бије,
вјере и културе предхришћанског доба.
Ту се бране језик и култура стара,
трагови јединства прастаре Европе.
Књига историје, старе, се затвара
ако се још ове, задње, стране склопе.