Знање о Старој Европи

Знање о Старој Европи

Горан Полетан

Данас, на крају Двадесетог вијека,
кад европске вјере скоро и да нема,
док цвјетају оне дошле из далека,
крсташки се поход на Србију спрема.

Посљедњи бастион старе традиције,
што је преостао послије свих диоба,
за опстанак наде, тешку битку бије,
вјере и културе предхришћанског доба.

Ту се бране језик и култура стара,
трагови јединства прастаре Европе.
Књига историје, старе, се затвара
ако се још ове, задње, стране склопе.

Запад давно паде, језик заборави,
а затим средина част за новац прода;
на тај начин сјевер са југом растави:
Тад сјевер занијеми, растављен од рода.

И југ раздијелише, сав, туђим вјерама,
али им бар језик свима исти оста…
а и старе вјере још је у кућама,
код старих је баба старог знања доста.

Овдје, на Балкану, не брани се само
земља и опстанак оних што ту живе,
већ име и језик, које још чувамо
од кад прелазисмо Кавкаске масиве.

Гори нам Србија! Свуда дим и ватре.
На све стране зјапе црне рушевине…
Хоће сила мрака име да јој затре,
да јој мит избрише, славу од давнине…

Напали Србију, опет, са свих страна,
а да и не види ко је све напада…
Није зацијелила још ни старих рана,
а нова напаст хоће да је свлада.

Напали Србију! Хоће да је сломе,
а са њом и знање старије’ времена,
ал’ она још стоји, као свој на своме
– није ни сломљена ни осрамоћена!,

јер дјеца њена још пркосно стоје,
неће да са страхом у рупе се крију,
да не осрамоте славне претке своје
што су крвљу својом бојили Србију,

тако биљежећи што се српским зове,
заувијек постајућ’ дио родне груде,
кроз њу крвљу хранећ’ нове витезове,
да буде јунака све док Срба буде.

Мислећ’ да су безбједни, горе, на висини,
слуге сила таме нејач бомбардују,
а одоздо старе бабе у црнини
шаљу клетве које до неба се чују.

У једноме селу, унучица мала
слуша експлозије мукле у даљини
и печурку димну гледа, што се стала
дизат’ до небеса, како јој се чини.

Ту, поред ње, сједи баба неколико
и нешто шапућу, једва да се мичу:
опрезне, неће да их чује ико,
куцкајућ’ камење, тешку клетву сричу!

Призивају Бога и Духа светога:
да дођу на земљу у виду Праведа,
да се путем правде – тог закона свога
он за српско страдање осветити гледа:

– Триглаве, који си творац васионе
и ти који све то видиш Световиде:
својом страшном моћи, казните све оне
који нит се боје Бога, нит се стиде…
Пола свијета на нас, шачицу, напало…
– и оно њихово, пусто им остало!

Рујевите моћни, који си бог рата,
не дај да нам душман стару вјеру затре.
Сварожићу, попут пламеног солдата,
стварај проклетима на све стране ватре.
Не дај да нам дјеца неправедно гину…
– на једног нашег, њихових стотину!

Водене, ти им градове потопи!
Пошаљи Морана, сина, да их мори,
да не да иком ни да ока склопи,
од свих нам душмана. Нек’ пате злотвори!
Ко год нам је какво зло и помислио,
никад миран санак више не уснио!

Перуне, муње, громове… пошаљи,
а ти Стриборе страшне урагане,
да не буде сигуран ни ближи, ни даљи…
да им годинама ведар дан не сване.
Због њих нам народ без разлога страда…
– на једног нашег, њихових хиљада!

А ти Дајбоже, сву им земљу спржи
и незапамћене пошаљи им суше,
коју нико неће моћи да издржи,
да немају воде да поквасе душе.
Похлепнима узмите и то што имаше!
– нек’ њиховом судбином од сад дјецу плаше!

Нека им некажњен нико не остане,
ал’ нека им нико недужан не страда.
Они што ратове праве на све стране,
ти нек’ среће више немају икада.
Праведе, ти ћеш раздјелит’ их знати
и свакоме од њих по заслузи дати!

Свако ко се скрива, циља из далека,
нека схвати: од Бога не може се скрити.
Главни команданти и планери, нека
осјете шта значи домове рушити.
Сто пут им се горе у кући десило!
– нек’ се сјете како другима је било

– Бако, зар не треба увијек опраштати,
па макар теби неко зло и чини?
Њима ће Господ по заслузи дати…
– прекиде унука обред у тишини.

– Мајке да праштају смрт рођене дјеце…?
Ми праштамо што се опростити може,
постимо, поштујемо и Бога и свеце,
ал’ ове бих мучила… (опрости ми Боже).

Од кад нас крстише, ми им опраштамо
(а, Бога ми, има им се шта праштати)
а они се смију, видимо и знамо,
ал’ гледамо дал’ ће већ једанпут стати.

Нама бјеше лако прихватити Криста:
правду и поштење што је проповјед’о…
И наша је стара вјера била иста,
ни код нас се лопов није слатко глед’о.

Ал’ они да дођу, причају о томе…!?
Они нит’ вјерују, нити опраштају.
Ни ми нисмо луди, па ћемо по своме:
бабе ће се борит’ нако како знају!

Свако има право барем да се брани,
поготово ако брани се на своме.
Ми смо вијековима били нападани,
одувијек се овдје ратна копља ломе.

Ако те нападну: дал’ буве, дал’ вуци…
не мисли се пуно, већ се одмах брани;
не гледај чиме ћеш, него одмах туци…
Кад се браниш, Правед на твојој је страни.

Ми смо вјеровали да ће правда доћи,
вјерујемо и сад: Бог ће да нас спасе!,
ал’ Праведу мало гледамо помоћи
скрећући му пажњу, тражећ’ правде за се.

– Али ви тражите помоћ од Праведа,
тако што ће несрећу донијети другима,
а он, дјелећ’ правду, сваког исто гледа…
он за сваког истог сажаљења има.

– Ала је ово дијете радознало…!
– Значи да је бистра, а такве се уче…
Већ би је требало почет’ учит’ мало,
ни ми наше знање немамо од јуче!

И нас су учили још од малих ногу,
па мало по мало, и ево шта знамо…
Ја и данас ријечи сјетити се могу,
што ми баба понови два-три пута само…

Кад већ хоћеш знати, ред је и да чујеш:
свако ко постоји, прво себе гледа…
Ко су они ког ћеш ти да оплакујеш,
душмани ти, или твоји баба, деда…?

Кад се боре твоји отац, или стрика,
за тебе се боре, својом пуном моћи,
ал’ они не мрзе свога противника
већ гледају живи, теби, кући доћи.

Непријатељ, што је на супротној страни,
за њих је душманин само док је рата.
Да долази к’о гост, к’о и сви сељани,
широм би му отворили и срце и врата,

док ови злотвори…, они се радују
што могу зло чинит’, из пакости своје…
Они нити Бога, нит’ правду поштују:
нити знају за њих, нити их се боје.

Они Световида сматрају за шалу,
зато што за кратко прођу некажњени
и сматрају стару вјеру за пропалу,
европски коријени да су уништени.

– Што је онда Србе вјеков’ма кажњав’о,
а не ове, који одувијек зло чине?
Већ дуго је само њима добро дав’о,
кад ће једном нама већ сунце да сине?

– Није он Србе ни за шта кажњав’о,
а и што би кад га одувијек поштују,
већ за покајање оним шансу дав’о,
који се све више у гријех заглибљују.

Ал’ неће још дуго: сви говоре знаци!,
јер долази вријеме да се рачун плати.
Над њиховом срећом црни су облаци,
задуго их неће сунце огријати.

Видовдан нам двапут хуље зацрнише,
још давно: на Рујну и Косову Пољу.
Видим: још ће једном и никада више,
трећа жртва одније’ће сву нашу невољу!

(Баба, говорећи, у неки транс паде,
к’о небеске силе да су је опсјеле,
како то оне обично и раде,
када људској врсти нешто пренијет’ желе.)

– Знам, осјећам, видим… све је већ почело…
али прво видим неке наше жртве,
а онда се ведри наше небо цијело,
а они на гомиле сакупљају мртве.

Видим разјареног страшног Рујевита
како са седам његовије’ глава
на њихове земље свом силином хита,
разорном се снагом на њих обрушава.

Ево, већ видим, зграде им се руше,
видим на све стране да паника влада,
видим страшне ватре, поплаве и суше…
Страшна слика, какву не видјех до сада!

– Баба!!! Јеси л’ добро!? Да ти није лоше?
О чему говориш? Ја не видим ништа.
– Ето, све ми слике с очију одоше,
а тек сам видјела крвава бојишта…

– Баба! Ти измишљаш. Нигдје ничег нема,
осим ових бомби, ове страшне буке…
Сваки дан се на нас нови напад спрема,
сви ћемо изгинут’ од њихове руке!

Како ће молитве против авиона,
шта ће ријечи против хладнога челика?
Није само земља, већ и васиона
сада у рукама ових безбожника.

– Сви ти авиони, све ово што чујеш…
нису ни комарци, спрам божије моћи.
Не можеш да схватиш, ни да повјерујеш,
ал’ ће ти с временом све у главу доћи.

Све, што сам ти рекла, то се већ дешава,
а да сам у праву, ти ћеш свједок бити.
Можда неће доживјет’ моја стара глава,
али твоја хоће, тад ћеш се сјетити…

– Де ми онда објасни, шта значе имена
која си у молитви била спомињала.
Боље је да научим, још док сам малена,
да бих својој дјеци објаснити знала.

– Прво да ти кажем како све настаде,
да би могла схватити и свијет и људе,
историју, откад Бог нам живот даде…
Прво кратко, да ти превише не буде…

——————————-

Пр’jе времена и простора,
кад ничега није било,
по схватању људског ума,
осим Бога свемогућег,
у вјечном му постојању
и у самодовољности…
који једном смисли свемир,
и створи га по тој мисли,
представивши се у лику
Триглава, што тројство значи,
кроз кога му се молимо,
јер ми Бога у његовој
величини не схватамо,
не можемо замислити,
умом нам несавршеним.

Триглав Боре, у три вида,
управља свом васионом.
Прва глава, први облик,
јавља се кад свемир ствара
– зовемо га Вишни Боже.
Када јавља се у лику
свемира одржаваоца,
с другом главом, другим ликом,
знамо га к’о Бога Жива.
Када трећи облик узме,
користећи трећу главу,
тада свемир уништава…
И све тако из почетка:
свемир ствара и разара,
док га опет не избаци
из помисли сваке своје,
кад настане опет, за нас,
бесконачно ништавило.

Када Господ свемир створи,
испољи се као владар:
Сварог, што са Сварге влада,
коју зовемо и Небо.
Када свемир сав уреди
да је сав у хармонији,
поче земљу украшават’,
к’о умјетник своје платно.
Испољи се Господ затим
у божанском женском лику:
Мокош, која живот даје…
Као тако биполаран,
поче земљу насељават’
и у своме монологу,
сад к’о Сварог-сад к’о Мокош,
влада к’о сав и раздијељен.
Као Сварог он одлучи
да Дубравка, мушко, створи:
дух удахну у велико
стабло дуба, то јест храста!
Као Мокош створи жену,
за Дубравка, Љубљеницу.
Објави се у стварању
првих жене и мушкарца,
опет као биполаран:
као Род и Рођеница,
од кад сав род људски наста.
К’о Мокош, им храну створи
и све што за живот треба,
к’о Дајбог се сунцем створи,
а к’о Кресник сунце кресну
и запали, да им сија.
Као дио тога сунца,
појави се к’о Сварожић,
да људима ватру даје
и да га кроз ватру славе,
а да сунца знак цртају
к’о врховно им божанство,
јер с умом несавршеним
схватит’ самог створитеља,
у његовој свој свемоћи
и у свесавршености
човјеку је немогуће…

К’о Световид тад се створи,
показујућ’ да све види,
са четири своје главе,
на четири стране свијета.
Показа се Господ затим
к’о Воден, што водом влада
и свим везаним за воду,
што Морана сина има
и невјесте му Марице,
што на води кажњавају
оне што су незахвални.
К’о Морана, он кажњава
и помори незахвалне
и у пољу и у шуми.
Као Перун, он се јави
к’о господар облацима,
муњама и громовима.
Стрибор је к’о владар вјетра,
Рујевит к’о владар рата,
као Бјелобог је дању
и кад свијетло шта доноси,
Црнобог, за ноћи тамне
и кад носи што-год лоше,
као Волос, стоку чува
знање нам, вјештине… даје,
к’о Радогост гости госте,
Купала кад плодност даје,
Девана кад шумом влада.
Бијела Зора он је када
јавља се к’о Дајбог јутром,
Црна Зора кад к’о Дајбог
одлази нам с видног поља,
Лада је к’о љубав сама,
а Весна је к’о прољеће…

——————————-

Има времена, већ ћу ти све рећи:
Виле, Вилењаци, Поревит, Додоле…
Ево се уморих, стара, говорећи…
а што вас не уче томе ваше школе?

Што идете тамо, ако вас не уче
када смо и како дошли из Индије…?
Сигурно вас неким глупостима муче,
а нико вам прошлост, давну, рек’о није…

Да смо се, к’о луди, у школе уздали,
које само хвале оно од туђина,
не бисмо ни трунке знања сачували,
што се хиљадама преноси година.

Већ ти, благо баби, учи што је право,
оно што смо директно од својих учили,
одувијек је туђин затрт’ покушав’о
сјећање о томе ко смо некад били.

Види које име теби нешто значи:
Матеј, Самуило… ил’ Вук, Богдан, Рада…
па која су твоја, сама протумачи…
Мислим да је доста учења за сада…

Још само да кажем да је ово знање,
које ти помињах, о старој нам вјери,
предуслов за нације наше постојање.
Величина нације старошћу се мјери!

Колико смо стари, говоре имена
мјеста којим значење још разумијемо
и гдје су та имена све забиљежена…
стару историју схватит’ дал’ можемо…

А то, како Бога неко објашњава…
Ко год хвали Бога ми га прихватамо,
али наша душа, то су наша слава,
обичаји… за које одувијек знамо.

Вјера није просто сама религија.
Са њом се преносе и стара култура,
језик, обичаји, морал, традиција…,
Туђа власт и вјера све своје натура…

А ово што пуца… то ће брзо проћи,
као што су прошли и други ратови.
Засијаће сунце, с Божијом помоћи,
неће довијек’ живјет ни злотвори ови…